Године 1916. почео је један марш чије су страхоте лаконско сажете у двостиху: „Нико не зна шта су муке тешке док не прође Албанију пешке“
Код старог везировог моста на Дриму војска је морала да се ослобађа непотребног терета. Артиљерци су тешка срца морали да се растану са оружјем којим ратују од 1912. године. Кад је рупа и за последње оружје била ископана командир и војници редом приђоше и целиваше ватрене цеви.
На овом уском простору вршила се ликвидација једне државе.
Опет један митски призор: војници направили посебна носила са затвореном кабином и у њој преко албанских врлети носе свог остарелог војводу Путника. Песник Станислав Винавер, један од младих интелектуалаца из јединице назване 1300 каплара(то су били ђаци које је држава регрутовала у недостатку војника), своје успомене исписује песмом:
„Слободе је пуна наша Србија, њоме се дисало, она је прожимала села и градове по планинским косама, крај река и потока. Њу су понели са собом а не случајне ствари у бекству, у одступању да још мало њоме подишу, да јој се порадују и да с њоме умру. И с времена на време завпио би неко за њом дал старац, жене, дечурлија као на неком гробљу. Јер и праве жалости не може бити без света, а сад је на погребу не само једно село сад је на гробљу цела Србија пред којом се запева. “
Француски новинар Алгибард Би који је прешао са Србима Албанију забележио је:“ Ниједна слика која приказује повлачење Француза из Русије не даје ни приближну слику очаја као одступање Срба у Албанију“
Есад Паша апелује на своја племена на самилост према Србима. Али Есад Паша није учврстио своју власт у читавој земљи па његово пријатељско држање није помогло Српској војсци и народу гарантовати безбедан пролаз кроз Албанију.
Поред премора, смрзавања и глади препади банди и одметника односе многе животе.
Један енглески драмски писац који се нашао заједно са Србима је забележио:“ У овом узвишеном и трагичном декору с муком се пробијају два човека подупирући се дугим штаповима. Је ли то краљ Лир?Је ли то Ричард трећи?Не то је српски краљ Петар сам са својим ађутантом уступа остављајући своју краљевину. Не постоји ништа трагичније од такве сенке овог лутајућег величанства. Али исто тако не постоји ништа веће краљеве наде да иза ових пустих планина његов народ чека будућност која ће искупити његово мучеништво и наградити његову веру. Краљ Петар и не иде кроз Албанију он пролази историју њеним врховима.
Колона српских изгнаника стигла је у Кастрати центар Скадарских Арбанаса већином католика. У лепој католичкој цркви свештеник држи беседу својој пастви:
„Браћо Арбанаси Бог се расрдио на један миран и племенит народ и довео га у нашу земљу да тражи заштиту и гостопримство. Има ли теже смрти него гледати у хлеб и умирати од глади. Сваки би народ зверски кидисао на наш хлеб без икаквог обзира. Српски народ је прави пример у историји дао, да је пристао пре да умре него у туђу имовину да дира. Такав честит народ заслужује да му се изађе у сусрет. Позивам вас у име Исуса Христа да му помогнете.
Половином децембра српске снаге су се груписале код Скадра с намером да изађу на обале код Медове и Елбасана. Око Скадра и Драча се налазило преко 185000 изгладнелих и изнурених људи. Готово живих лешева.
Српска влада је видела да савезници нису обезбедили обећане базе и прихватне станице те је куповала храну обезбедивши тако 950 000 оброка.
Доласком на јадранску обалу муке војске и народа се настављају. Аустроугарска подморница је потопила савезнички брод са храном који су Италијани послали те су одлучили да обуставе даље слање бродова. Регент Александар не престаје да апелује на помоћ српском народу и војсци. Неслога савезника доводи српску војску у опасност да на албанској обали потпуно нестане. У савезничкој штампи појављује се мишљење да је бесмислено опорављати људе који су већ мртваци. Стање почиње да се мења тек на енергичну интервенцију Русије:“ Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније Русија раскида савез са Антантом и склапа сепарантни мир са Немачком“, гласио је ултиматум руског цара. Француска влада разуме руског цара, она доноси одлуку да се српска војска хитно пребаци у Бизерту и на Крф. Али Италијани неће да укрцавају Србе правдајући се могућношћу заразе. Десет дана они држе гладну српску војску надомак хране. Узалуд су британски лекари тврдили да се ради само о људима исцрпљеним глађу. Изнурена и изгладнела српска војска тада је била приморана да пешачи без хране још 200 километара. Тек крајем јануара почиње евакуација прве и треће армије из Албанске луке Драч. Ниједан трнспортни брод са српским трупама није потопљен. Милутин Бојовић песнички пише:“Цео један народ нашао се на широкој пучини навезао се галијама на море и кренуо да тражи склониште за своје уморно тело. До 16. фебруара последњи ешалон са српским избеглицама евакуисан је.
Био је то почетак избављења целог једног народа који није престао да верује да ће га Бог вратити у његову земљу. Пашић је рекао: “Спасили смо образ Србији“
Намере савезника биле су истоветне са силном жељом српске војске да се што пре опорави наоружа и врати на фронт у одлучујуће битке које ће донети ослобођење и за Србију.