Србија је у 1915. годину ушла овенчана венцем славе али са трагичним венцем мучеништва због великог страдања у 1914.
Порушена су села и градови, уништени витални објекти неизлечени рањеници. Заробљени мађарски воници пренели су пегави тифус који је болнице затрпао оболелима. Одушевљене похвале српској војсци све више су прерастале у апел да се помогне Српском народу. У Србију стижу здравствене мисије из десетак земаља. Познати амерички новинар Џон Рид описује стравичне призоре у Србији коју он назива земљом смрти.
Од тифуса је оболело преко 400 хиљада људи а животе је изгубило преко сто хиљада. Немачки цар опомиње своје војнике уочи нове офанзиве на Србију:
„Ја вас шаљем у рат против мале али врло храбре нације која је дала свету доказе високих ратничких врлина. Само ће потпун презир према смрти омогућити да победите тај херојски народ и да освојите његову земљу“.
5. октобра 1915. армије које броје више од пола милиона људи нападају Србију на фронту ширине 1200 км. Мало касније Бугарска ће напасти Србију с леђа што ће за Србију бити фатално.
Српска војска мора да одступа према југу. По блатњавом путу вукле су се бескрајне колоне војске, са војском одступало је мноштво цивила и сав државни апарат. Државни врх се по традицији опредељује за најтеже решење:одбија да капитулира и доноси одлуку да се изврши повлачење преко Албаније на јадранску обалу. Тамо би их дочекали савезници, помогли да се опораве а онда би се опорављена српска војска придружила савезницима на Солунском фронту.
После ове судбоносне одлуке цела влада са председником Пашићем и краљем Петром отишла је у цркву. При изласку из цркве Пашића је опсела маса народа очекујући речи утехе, на шта им Пашић рече:“Народе не бојте се добро бити неће“.
Савезници су се договорили да се образују базе у Скадру и Драчу где би се одмах почели упућивати савезнички бродови са храном и другим потребама.
Српска влада је постигла споразум са председником Албанске владе Есад-пашом великим пријатељем Срба о слободном пролазу српске војске кроз Албанију.
26. новембра из Призрена према Скадру и Љешу креће прва група у којој су влада, владар и дипломатски кор.
30. новембра креће друга група а из Пећи креће главнина војске.
Немачка војна команда обавештава светску јавност:
„пошто српска војска више не постоји осим бедних остатака који су се разбежали у албанске планине где ће наћи смрт све даље операције су прекинуте на балканском ратишту.
Краљ Петар напуштајући земљу похрањује круну и друга знамења у Дечанима и креће у егзил. Цела једна држава у избегличкој колони прелази албанску границу по зими која је увелико почела. Књижевник Бранислав Нушић на албанској граници опрашта се са домовином говорећи:
“Не опраштамо се ми са покојником праштамо се са оним који ће живети, који мора живети и који ће с чежњом и болом очекивати да му се опет у загрљај вратимо. Отаџбина није предмет ограничен, отаџбина је мисао и вера а мисао и вера не умиру. Збогом отаџбино наша љубећи те поздрављају изгнана деца твоја“.