Све оно што се дешавало у Срему на пољу просвете, културе и у политичком животу имало је одјека у његовој даљој и ближој околини. Како због његовог географског положаја тако и због тога што се налазио у средишту Хабзбуршке монархије у којој је било обједињено Србство у целој монархији.
У Срему је била најважнија традиција о Српској државности. У Карловцима и по Фрушкогорским манастирима чуване су националне светиње, преко њега је оствариван додир са Србијом, преко њега је ишао главни трговачки пут од Солуна према Бечу.
Од око 200 000 становника било је чак 70℅ Срба. Постојале су доста добре српске школе по градовима. Ипак школство код Срба у војној граници и у целој Карловачкој митрополији свој врхунац достигло је у Карловцима у којима је било седиште Митрополије. У њему је још око 1730. године отворена латинска школа са учитељима из Русије, која је представљала прву малу Гимназију.
За школство и културно политички живот у Карловцима средином 18. века велике заслуге имао је митрополит Павле Ненадовић, а после њега митррополит стеван Стратимировић који је своје суграђане 1791. године подстакао на стварање „Прве српске гимназије“. Његовом позиву одазвао се најбогатији карловачки трговац Димитрије Анастасијевић Сабов са групом родољубивих грађана. Ова гимназија постала је расадништво интелигенције као и националне идеје за цело Српство у Хабзбуршкој монархији. Митрополит Стратимировић основао је и Карловачку богословију сам неколико година касније.
Полазећи од апела уредника „Новина Сербских“ у Пешти, Теодора Павловића:“да Срби треба да што више читају, јер ако то не буду чинили биће рђави Серби“, у Иригу је 1840. године створена значајна библиотека од 600 Српских књига а две године касније и прва српска читаоница. Задатак читаоница био је да помаже просвећивање Српског народа и да развије његово родољубље.
У време Првог Српског устанка Митрополит Стратимировић, врло образован и цењен Србин и у самом Бечу утицао је на царске командире у Петроварадину да заузму благонаклон став према Србији. Устаничке вође и вожд Карађорђе су му поверили вођење политике према Аустрији. Сматра се да је утицао на устаничке вође да створе Правитељствујушћчи Совјет као цивилну народну владу у Србији. Утицао је на људе из своје околине да устанике помажу новцем. Тако су устаницима у Мачви прибављена два топа. После слома устанка позивао је родољубиве грађане да прихвате избеглице из Србије. Највидније ангажовање Срба из Срема показало се у вези са Темишварским сабором, поменутим устанком, Илирским покретом и у Српском народном покрету 1848-1849. године.