Пре 95 година историја је забележила један догађај за који до тада није знала, да читава једна војска, краљ, парламент, влада, народ, државна надлештва, да читава једна држава изађе из себе и читава крене у егзил.
У пролеће 1914. године у Европи је још владао мир, али између великих сила постоје антагонизми опасних размера, али не само око колонија него и око тога ко ће остварити утицај у земљама југоисточног балкана из којих су отишли Турци.
Све је мирисало на рат.
Моћна Аустрогарска царевина подуже планира да Србију уклони са сцене, да она нестане као независна држава пошто је постала сметња свим њеним интересима у региону. Још од анексионе кризе вребала је она само погодан тренутак.
У то време тајна организација Млада Босна решена да се бори за ослобођење Босне и Херцеговине од Аустроугарске окупације 28. јуна 1914. извршила је у Сарајеву атентат на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Овај атантат постао је чувен по томе што је искоришћен као повод за велико светско крвопролиће. Аустроугарска је сместа оптужила Србију да стоји иза атентата и повела је светску кампању за рат против ње. Аустроугарска штампа пише:
„са заносом идемо у рат, . . . Србија мора да нестане. . . “
Припремивши тако своју а нешто и светске јавности Аустроугарска је 23. јула упутила ултиматум Србији који је поставио такве захтеве који су задирали дубоко у њену самосталност. Енглески министар спољних послова Едвард Греј покушава да унесе глас разума он изјављује:
„убиство Фердинанда је изговор за убиство једне државе.
Ово је најстрашнији документ који је једна држава упутила другој држави“.
Аустроугарска офанзива почела је 12. августа 1914. рано ујутро преласком пете армије преко Дрине према Лозници.
Одлучујућа битка у којој се командовањем истакао генерал Степа Степановић вођена је на планини Цер. Разљућен тешким поразом и великим губицима бечки двор шаље преко Дрине силовиту војску која делује као казнена експедиција палећи села и убијајући цивилно становништво.
Српска војска и овог пута до ногу је потукла непријатељску војску у Колубарској битци. Велика заслуга припада комаданту прве армије Живојину Мишићу. Силе Антанте да у српској војсци имају озбиљног савезника.
Њујорк тајмс пише:“ Биле су одштампане посмртне листе за Србију, дивљења је достојан овај мали Српски народ који у прах и пепео сатире армију једне моћне царевине“.