Стари краљ стефан дечански беше умро 1331. године у звечану, можда и насилном смрћу. Одмах после тога сазван је државни сабор где је његов син Душан био признат и поново крунисан за краља. Душан беше према описима савременика:
„Необично развијен, главом вишљи од свих, већ прослављен у борбама због свог јунаштва изазивао је дивљење. Његове крупне очи као да су продирале у душу, дугуљасто лице уоквирено малом проредом брадом, више тамне него плаве Немањићке пути, има озбиљност и далеко упрт поглед, какав се на фрескама обично среће само код Христа. У целој појави осећао се моћан сведржитељ свестан снаге коју представља“.
У војничкој способности уз Немању беше најхрабрији, а у дипломатској вештини беше нешто мање окретан од Стефана Првовенчаног, вероватно зато што му је у оноликој снази мање требало дипломатског довијања. Моралним особинама није заостајао за својим прецима.
Душан је рођен око 1308. године, а у Цариграду је живео од 1314. -1320. године једући изгнанички хлеб, где је био заточен. Он природно није могао ту средину без извесног огорчења. Касније као владар долази на смелу замисао да постане господар Цариграда и да на рушевинама Византије подигне моћно Српско царство. Осваја Албанију, Јужну Македонију и друге делове ослабелог царства. На Васкрс 1346. године Душан је крунисан за цара Срба и Грка. А Српска архиепископија је подигнута на степен Патријаршије. Због овог чина Цариградска патријаршија бацила је анатему(проклетство) које је тек 1375. године повучено.
Да би државу уредио донео је Законик. Овај закон проглашен је изнад царске воље.
Стара Српска држава постала је у његово време прва сила Југоисточне Европе, готово господар Источног римског царства. Али Душаново дело, мада велико и блиставо није било трајних квалитета. Српска држава обухватала је превелике територије, а Српска снага била је недовољна да би их трајно задржала у границама Српског царства. Заузимањем Тесалије, Епира и других области, земља је добијала опасан страни етнички елемент који се могао показати само непријатељски настројен.
Цар Душан је умро изненада, не зна се од чега, у најбољој мушкој снази у време кад је Српској држави и Хришћанском Балкану требала једна централна личност апсолутних квалитета која би се могла одупрети наступајућој турској инвазији. Душана је наследио његов син Урош који се показао недорастао за огромно наследство које се убрзо распало на низ удеоних кнежевина.