Свети Цетињски митрополит Петар Први Петровић Његош провео је борећи се са Турцима и носећи се са Црногорцима. Рођен је 1749. године у Његушима а ступио је у монашки чин већ у својој 12-ој години. Сав свој живот посветио је своме народу и Богу. Владика је сарађивао на плану ослобођења од Турака са Карађорђем и са Русима. Он лично предводио је Црногорце у победоносној бици против Турака на Мартинићима у којој и сам и турски вођа Мехмед паша Бушатлија погибе. А колико је волео Русију и полагао наде у њу говори то што је свом наследнику Петру Другом оставио у аманет следеће речи:“ Моли се Богу и држи се Русије и не бој се“.
У његово време почела је истрага потурица о чему је писао владика Петар Други Петровић Његош у Горском вијенцу.
Црногорски првосвештеници одржали су у народу Црногорском православну веру, српску свест и немањићку државну идеју.
Али црногорска племена често су била међу собом завађена. Једном приликом владика се жалио на племенску анархију и крвну освету: “Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио колики трпим о Црногораца“. Но племенску анархију владика је успео искоренити захваљујући свом ауторитету, још тада га многи сматраху за свеца Божијег. Увео је и прве органе државне власти донео први законик пд називом Стега и установио суд Општи црногорски и брдски. Овим је постављен темељ црногорске државности.
Какви су били Црногорци у то време описао је прота Матеја Ненадовић у свом делу „О Црногорцима“. Он пише да су сви прожети вером у Обилића, главна духовна храна су им предања о Косову и о српској немањићкој држави. И сви се мишљу носе о ослобођењу српске земље од туђинског јарма. Једном Црногорцу прота видећи да не пости на петак рече: „Зар ти не постиш“, а он хитро одговори:“Ако не изборисмо не испостисмо“.
Ако тешите оца за погинулим сином он ће стегнути тугу у срцу и одговорити:Зато се и родио. А мајка кад опрема сина у војску каже му : „Чувај образ а не чувај главу“. Зато су с правом Црну Гору називали Српском Спартом.
Скупштина која се окупљала на Цетињу о Новој години није имала никаквих правних правила сем једног неписаног: Што гођ није уљудно, нека није међу нама.
Кад је везир Ћуприлић у пређашњем времену поручио: „Ако се не покоре да ће све мушко становништво исећи“, они су му одговорили: „док и двије ђевојке трају бориће се по Ловћену с вама“.
Нигде из речи Црногораца не може се видети да су се они борили за лакши и угоднији живот. Вређате их ако им то поменете. Сав им је луксуз био у добром оружју, чак и служба Божија понегде је оглашавана пуцањем из пушака , уз образложење да је Богу свеједно или звоно или пушка само нека чује да га и Црногорци призивају.