Средином седмог века византијски цар Ираклије позвао је Србе, који су живели у источном делу Немачке да се настане на Балкану, а за узврат да му служе као војници. Они радо прихватише овај позив.
У почетку примање Христове вере код Срба и код других Словена ишло је споро и површно, све до појаве солунске браће Ћирила и Методија. Узевши крст на раме, ови свети словенски учитељи су као сунчани зраци осветлили словенски свет светлошћу Јеванђеља. Кнежеви Моравске и Доње Паноније мољаху византијског цара Манојла да им пошаље учитеље, говорећи : наш народ одрекао се многобоштва и држи се закона хришћанског, али ми немамо код нас таквог учитеља који би нас упутио и поучио и протумачио нам нашим језиком Свете књиге, не разумемо ни грчки ни латински.
Ћирило и Методије били су словенском народу прве духовне вође, као што је Мојсије био Израиљцима. Константин пре поласка састави писмо и назва га глагољица. Пре тога Словени не имађаху књига ни писма, него по цртама и резама читаху и гатаху будући пагани. Крстио се и велики руски народ за време кнеза Владимира средином 10 века. Цареви византијски Василије и Константин беху се сложили да дају своју сестру руском кнезу, ако се крсти. Али ово не беше цена и једини разлог да се кипови Перуна одвуку и баце у воде Дњепра. Главни мотив је била жива и упечатљива стварност хришћанских истина. Хришћанска вера им се учини привлачна и лепа попут неког пријатног и нестварног сна. Руски посланици које је кнез Владимир послао да виде која је вера најбоља, враћајући се из Цариграда, из цркве Св. Софије, где беху на богослужењу, изјавили су своме кнезу:,,. .. ми смо били на небу,,.
Крстивши се кнез поче дела хришћанског милосрђа чинити те нареди: , , да сви болесни и сиромаси, у граду и околини, имају добијати сваки дан храну, а онима који су били сувише стари, слаби и немоћни да се пошаљу кола натоварена хлебом и храном.. ., ,.
Сачувана је легенда и о великој побожности карантанског кнеза Ига који се беше покрстио: „Овај кнез беше омиљен код народа и вољен због своје мудрости. Њему сав народ беше послушан. Чудновате је ствари чинио. Слуге хришћане позивао је себи, а њихове господаре, невернике, поседао би напољу ставивши пред њих хлеб и месо и прљаве посуде с вином да тако узмају храну. Слугама је наређивао да пију из позлаћених чаша. Тада су га они који су били напољу питали: Зашто то чиниш?
Нисте достојни, не оправши тела и душе, да се дружите са онима који су се препородили захваљујући Светом Извору, већ изван куће да узимате храну,,.
Поучени овим у светој вери и они похиташе да буду крштени.