Још у првој половини седмог века Авари и Словени који су тек пристизали на балкан порушили су стари грчко римски град Епидаур. Један део Словена се ту зауставио и подигао мало насеље које је названо Дубровник, вероватно по Дубрави(шуми)која се у близини налазила.
Дубровник је у почетку припадао Византији али многи виногради и поседи дубровачки налазили су се на подручју Захумља и Травуније. За мирно уживање ових поседа плаћан је данак словенским владарима. Половином деветог века Дубровник петнаест месеци одолева нападима Јужноиталских Арабљана. Млетачка република убрзо осваја Далмацију па једно време Дубровник признаје млетачку власт.
Већ у првим вестима о Дубровнику помињу се његови бродови. Уз развијено поморство била је развијена и бродоградња и прерада дрвета. Кроз шест векова Дубровник је био углавном „дрвени град“. Стојећи под заштитом Византије до 13. века Дубровник постаје јако трговачко средиште. За развијену привреду била је потребна снага коју су могли дати само Словени. Њихово продирање појачало се нарочито од 11. века.
Од 1358. године Дубровник добија стварну самосталност која ће бити угрожена тек са доласком Турака. Да би заштитила интересе својих грађана дубровачка влада уложила је много труда да одржи добре односе са Турцима. Зато је давала Порти годишњи поклон од 1000 дуката што је прерасло у стални годишњи харач који је устаљен тек кад се попео на 12580 дуката.
Турска је тек тад оставила на миру Дубровачку Републику. Њени непријатељи али и пријатељи пребацивали су јој „да у њеној политици нема ни мало праве хришћанске солидарности, и да се она ставља у службу Турске и преко обавеза које се од ње траже“.
Несумњиво је било једно да је у државним пословима код ње разум увек владао над осећањима. Кад се имала одлучити коме да приступи Турској или Млетачкој републици песник и свештеник Мавро Орбин саветовао је свом граду овакву политику:
„С Богом се ти здружи и мимо свих њих двори и служи отоманско колино“.
Овај избор показао се спасоносан. Турци који нису никад били добри трговци дали су дубровчанима повластице у целом царству оставивши им слободне руке у трговини. У граду чије становништво су претежно чинили Срби католици нарочито се ценила слобода. На градским бедемима писало је :
„Слобода се не продаје ни за сво злато“.
Са материјалним благостањем Дубровник се издизао и духовно. Ниједан наш град није се могао мерити по стваралаштву са њим. Крај Дубровачке Републике непосредно је везан са Наполеоновим освајањем 1806. године. Његово становништво такозвани Срби католици по наређењу државне власти СФРЈ 70-их година 20-ог века пописано је као Хрвати.